Sindikat pravosuđa Srbije je osnovan je 2001. godine, na bazi solidarnosti i dobrovoljnosti, a pre svega, da bi vratio ugled pravosuđu koji je ponižavajuće narušavan godinama. Izgubljeno dostojanstvo pravosuđa teško je vratiti, uprkos uloženom velikom naporu. Svi zaposleni u pravosuđu bukvalno su „dresirani“ da ćute i ovaj Sindikat ima zaista težak zadatak. Shvatili smo da plata, bez obzira kolika je, ne može biti dovoljna da obezbedi ličnu hrabrost. U prve tri godine neuvijenim saopštenjima plasiranim u medije, kao i direktnim razgovorima sa predstavnicima vlasti, uspeli smo delimično da iznesemo probleme koje ima srpsko pravosuđe. Međutim, ne možemo a da ne kažemo da smo teškom mukom uspeli da probijemo medijsku blokadu. Ali uspeli smo!

Prvo nezadovoljstvo ovaj sindikat je iskazao protestnim skupovima u julu 2002. godine. Razlog je bila izmena Zakona o sudskim taksama, kojim je bilo predviđeno, po dogovoru, da se polovina naplaćenih sudskih taksi vraća pravosuđu za poboljšanje uslova rada i povećanje zarada za sve zaposlene. Međutim, usledila je izmena koja obuhvata samo nosioce pravosudnih funkcija i time je napravljena negativna selekcija, odnosno diskriminacija sudske administracije. Prvi put, u istoriji srpskog pravosuđa, zaposleni su zatvorili srpske sudove i izašli ispred Vlade tražeći svoja prava. Napominjemo da zaposleni u pravosuđu nemaju pravo na štrajk, pa su i tako u nepovoljnijem položaju od ostalih radnika u Srbiji, jer nemaju načina da neposredno utiču na Vladu. Finansijska nezavisnost je prvi korak ka nezavisnom pravosuđu, ali to kod nas nije slučaj, jer zarade određuje Vlada RS i to uredbama i zaključcima.

Ovaj Sindikat je od formiranja, takođe, istraživao na šta su utrošene donacije namenjene srpskom pravosuđu, od kojih je vidljiva jedino zgrada Vrhovnog suda Srbije. U prilog tome, dodajemo da su uslovi rada i dalje katastrofalni, pa kao primer navodimo: dvojica sudija sude u jednoj sudnici i to naizmenično – po dogovoru, parnim i neparnim danima; trojica tužilaca dele kabinet i diktiraju na smenu; službenik – zajedno sa predmetima zauzima 1,8 m²; daktilografi u sudnicama kucaju na mašinama koje su toliko bučne da sudija i okrivljeni ćute jer se ne čuju; kuriri nose predmete u rukama jer liftovi ne rade; pošta se ne šalje danima jer nema sredstava za poštanske usluge i isplatu veštaka i advokata, pa se ročišta odlažu, odnosno ne održavaju…itd.

Krajem 2002. godine Sindikat je primljen u Međunarodnu konfederaciju rada -Eurofedop i održano je nekoliko edukativnih seminara. Rad ovog sindikata ocenjen je kao dobar, s obzirom na to da osobe koje vode Sindikat to rade sa svojih radnih mesta. Sindikat nema plaćenog funkcionera i ne pripada nijednoj stranci. Cilj je bio da pokažemo kako se može i drugačije raditi. Sindikat je reformisan je pre nego sama država.

Godina 2003. prošla je u pregovorima i dopisivanjima sa Vladom Srbije. S obzirom na to da je tada ubijen premijer, stekli smo utisak da je sve u ovoj zemlji stalo.

Razlozi za nezadovoljstvo i dalje postoje. Smatramo da nije problem samo u izvršnoj vlasti. Problem je mnogo veći, s obzirom na to da i svest zaposlenih u pravosuđu nije na očekivanom nivou. Ovo zbog toga što je većina zaposlenih uljuljkana sigumošću državnog posla i ne želi da uči i radi na sebi. Ova uspavanost proizilazi i iz toga što ne postoje kriterijumi – kako za prijem u radni odnos, tako i za vrednovanje rada. Ocenjivanje i nagrade ne postoje, kao ni kazne. Kod nas se još isto plaćaju i radnici i neradnici. Naglašavamo da je plata kurira 120 evra, daktilografa 150, referenta 170, sekretara 300 i sudije ili tužioca oko 500 evra.

Pored prethodno navedenog, Sindikat pravosuđa Srbije stalno upozorava političare da je potrebno stvoriti stimulativno i komforno zakonsko okruženje kako bi se privukle strane investicije i zaista stvorila pravna sigurnost za sve. Pravna sigurnost ne stvara se dobrom političkom retorikom već dobrim zakonima. Opravdano, i dalje izražavamo sumnju u spremnost naših političara da to iskreno žele i mišljenja smo da im pravosuđe služi kao dežurni krivac za sve neuspehe, kao i to da tendenciozno narušavaju ugled pravosuđa.

Iz ostvarenih kontakata ovog Sindikata sa stranim delegacijama zajednički je konstatovano da se u srpskom pravosuđu posao obavlja na zastareo i neefikasan način, kao i da je potrebno promeniti način i organizaciju rada. U tom smislu, i ovaj Sindikat teži ka tome da se način rada pojednostavi, a istovremeno kvalitetnije i brže obavi. To je moguće samo ako se promeni pristup zaposlenih svom poslu i kod njih probudi intelektualna radoznalost, kao i ako se deo jednostavnijeg posla sa nosilaca pravosudnih funkcija prebaci na zaposlene. U stvari, veći deo sudijskog posla obavlja sudska administracija, što je navedeno u internim aktima, ali ne i zakonski određeno i kroz platu vrednovano. Zato se srpska sudska administracija upoređuje sa prosvetom i zdravstvom, jer je javnost nedovoljno obaveštena o tome da sudska administracija obavlja obimne, složene i odgovorne poslove. Negativna selekcija u platama između sudske administracije i nosilaca pravosudnih funkcija dodatno je narušila i poremetila međuljudske odnose u pravosuđu.

Shodno prethodno izloženom, borba Sindikata svela se na prostu borbu za poštovanje osnovnih Ijudskih prava, na primer – prava na rad i zaradu, bezbedne i zdrave uslove, prava na istinu, kao i slobodu mišljenja.

I na kraju, ovom informacijom želimo da upotpunimo saznanja drugih o problemima srpskog pravosuđa.